Мобилни систем прве генерације је био аналогни, док је систем друге генерације дигитални. Коришћење дигиталних сигнала у односу на аналогне има велике предности,  и то у погледу сигурности, капацитета и пружања нових напредних сервиса.
Као и код мобилних система прве генерације и овде су развијане различите технологије, где су се неке искристалисале у односу на друге и то: привремени стандард 136 (IS-136), IS-54В, IS-95 CDMA и глобални систем мобилне телефоније (GSM).  

    Систем друге генерације створен је због многих недостатака које је имала претходна генерација. Систем прве генерације био је ограничен, имао је веома слабу заштиту од злоупотреба и прислушкивања, а могао је понудити веома мали број напредних сервиса. Систем друге генерације направљен је да би превазишао све ове недостатке, и постигао је веома значајан успех у томе.

IS-95 CDMA, GSM  и IS-136 системи су много безбеднији, имају већи капацитет и дају  нове напредне могућности у смислу коресподенције. Међутим они су оптимизовани за пренос гласа и немају баш велике могућности у преносу података.

У ери Интернета, електронске трговине и мултимедијалних сервиса, недостатак могућности за пренос података је велика мана. Да би се ово омогућило потребна је нова напредна технологија – технологија мобилне телефоније треће генерације. Међутим пре него што мобилна телефонија треће генерације буде у потпуности развијена, GSM систем ће доживети неке измене у виду нових система који ће да направе корак ближе системима треће генерације. Први такав значајан систем је GPRS ( General Packet Radio Service ), да бих одмах за њим уследео један још развијенији систем који се назива EDGE (Enhanced Data-rates  for Global  Evolution).

Потреба за мобилном телефонијом треће генерације се јавила у разним дијапазонима људског деловања, и различите организације почеле су са развојем овога система још давне 1980. године. Интернационална телекомуникациона унија (ITU) је била ангажована за овај огороман пројекат под називом будићи јавни земаљски мобилни телекомуникациони системи (Future Public Land Mobile Telecommunications System - FPLMTS). С временом овај назив је промењен у  Интернационалне мобилне телекомуникације-2000 (IMT-2000).

IMT-2000 који је био под покровитељством ITU-а био је вођен низом нових захтева који су се постављали испред њега. Захтевала се већа ширина опсега (144 Kbps за мобилни сервис и преко 2 Мbps за фиксни сервис), мноштво различитих сервиса (мултимедијални сервиси), и флексибилност (мреже које могу подржати и мали и велики број корисника). Од IMT-2000 се такође захтевало да ради на опсегу од 2 GHz.. Генерално гледано ITU је пред нови систем поставио многа техничка питања, а није понудио никаква техничка решења.

Како би се кренуло са техничком реализацијом, ITU је издала техничке препоруке заинтересованим организацијама. Године 1998. су установљене различите технологије бежичног преноса.